Телебак Новица – Тени је рођен августа 1957. године у Зеленици – Бијело Поље код Мостара, у долини Неретве, гдје је одгајан у духу Шантићевог родољубља и растао у необичном колориту боја, звукова и сунца, карактеристичном за овај дио Херцеговине.
До почетка рата је живио у Бијелом Пољу, а радио у Мостару и објавио четири књиге поезије.
Учесник је више књижевних манифестација: Шантићеви сусрети, Сарајевски дани, Међународни сусрету писаца Београд, Бранково коло, Мокрањчеви дани, Струшке вечери, Дарувар, Задар, Истра, Цетиње…
Од свих младалачких страсти најизражајнији су били: плес, планина, кошарка и дуборез.
Као искусан водитељ програма обављао је вођење програма деведесетих, а изабран је за подпредсједника мостарске просвјете.
На невесињско – мостарком ратишту је тешко рањен и провео је непуне четири године по болницама у Београду и Аранђелоцу.
Аутор је књига „Туга се боји ријечи“ (1979), „Вилин кланац“, „И јасике…“, „Исповијест ситне чељади“, „Каменица“, „Пожар ума“, „Свијећа за Патријарха Павла“, „Сапето небо“, „Е, моја Херцеговино“. Аутор је и приређивач књиге о Алекси Шантићу „О боре стари“. А књига, око 600 страна, припремљена је за штампу под називом „Страдање мостарских Срба у двадесетом вијеку“ (Београд-Бањалука).
Заступљен је у бројним антологијама и заједничким књигама. Књиге су му превођене на руски и румунски, поезија на француски, њемачки, енглески, италијаски и ромски.
За поезију је добијао награде: „Мокрањчева награда“, „Песнички крчаг“, „Дучићева лира“, „Друштво писаца Русије“. Члан је Удружења књижевника Републике Српске, Србије и друштва писаца Русије.
Уредник је издавалачке дјелатности у Књижевној заједници „Јован Дучић“ и предсједник је СПКД „Просвјета“ у Требињу. Запослен је у Народној библиотеци гдје је организовао око 350 књижевних вечери, 70 изложби слика, а као уредник издавачке дјелатности Јован Дучић објавио је 94 књиге.
Поред писане ријечи остала му је љубав и рад на изради скулптура и дубореза, а његови радови од дрвета излагани су у Републици Српској, Србији и Црној Гори, док су његове иконе између осталог стизале и до Свете горе и Хиландара.
Његова највећа радост и благост су кћер Јована (21), синови Никола (20) и Марко (35) који живи у Шпанији.
Живи и ради у Требињу.
